Foto: Miranda Ćurčija
Sećate se ono kad sam doktorici pri prvom pregledu rekla "Doktorice, ja ću umreti gladna"? E, došlo je vreme testa - praznici.
Vreme u kojem u dve sedmice imam 3 vrlo zeznuta praznika, svake godine ispunjena sve samim masnim delicijama, baš svime onim što obožavam.
Najpre 30. decembar, rođendan mog sina - praznik prvi, zatim Nova Godina - već sutradan praznik drugi, i taman kad krene oporavak, šta ću, mora malo i za Božić - praznik treći.
I ajd sad, pre svih kreće gomila pečenja, naravno prasećeg, pa pratnja pre i posle u vidu predjela, ruske salate, pršut, gibanica ako stignem a stignem, supa najmanje 3 sata polako krčkana sa domaćim rezancima, poneki namaz da ljutne, pa onda na slatko, torta obavezno da pokrije i roćkas i novu godinu, ali mora i neke sitne na primer krancle ili kiflice... I sve to naravno krećem da spremam koji dan ranije.
Znam, sad ili mislite da nismo normalni, ili vam je krenula voda na usta... znam kako je, a sad samo probajte zamisliti kako je bilo meni spremati sve to, opet, uobičajeno kao i svake godine, za moju porodicu ali i ponekog gosta i pri tom da ima za nekoliko dana praznika, da ne fali.
A samo nekoliko meseci ranije dobijem šok, radikalno zaokrećem režim prehrane, moja dominacija postaje jogurt, voće, piletina... još se borim s tim, nervira me već uveliko, uz sve to još se nisam pomirila s tim a tih par dana koji svima znače i koji su moj životni ritual još od kad znam za sebe, dolaze kao neverovatan izazov - kako ću sad?
Znam da moji ne smeju ispaštati, a i ja želim da sve bude isto, jednostavno potrebni su mi ti rituali i porodična tradicija da ne bih izludela. Potrebno mi je to naše "normalno".
I šta ću - krenem. Sve standardno, rasturam kuhinju, sve ide kako treba - dok se priprema, svako malo neko ulazi, doduše ništa neobčno, ali ovaj put sa dodatnom "kontrolom" da ne čapam praseću kožuru ili ne ližem fil, makar ne više nego što treba.
Ali dolazi ono "najgore" - sesti za sto. I opet - šta sad?
Strah me je svakog koraka, ne znam kako da se ponašam, jedino što mi glavi stalno odzvanjaju reči moje tadašnje doktorice: "Možete sve, ali umereno i po malo. Možete čak i čašu piva kad šećer uvedemo u red..."
Ta rečenica odzvanjala mi je sve vreme, a i danas je često navodim kao jedan vid krilatice.
Tad je ta rečenica dokazana. Uprkos ogromnom strahu držala sam je se, tad sam jela sve - ali po malo i pokazalo se, naravno ne odmah, da praznici i praznične delicije, kad imate dijabetes, ne moraju biti trauma.
Teško jeste, muka je, želite još, ali morate podvući crtu, što, realno gledano, ide u vašu korist. I - dobro je prošlo uprkos svom mom strahu, kontroli, nervozi. Prvi veliki izazov uspešno savladan. Bravo ja!
Slatki pozdrav i sretni Vam praznici!
Miranda
Коментари
Постави коментар