Пређи на главни садржај

Svetski Dan dijabetesa - začarani krug plavog kruga

Foto: NVO "Diabet life" - Herceg Novi

Kao svoj prvi blog zamislila sam da napišem kako mi je otkriven dijabetes, ali ipak sam promenila odluku. Naime, danas je 14.11. - Svetski Dan osoba obolelih od dijabetesa. Danas sam namerno i startovala sa blogom i uzela upravo ovaj Dan da bih skrenula pažnju na temu "Svako čudo za tri dana".

Svetski Dan dijabetesa - taj dan tema, naravno dijabetes ali iz godine u godinu isti problem - O dijabetesu se govori samo taj, eventualno dan posle i - to je to. Svake godine ista priča. Taj dan po TV ekranima su doktori, održava se poneko besplatno merenje krvi što mahom koriste stariji koji šećer već imaju, iznose alarmantni podaci, skreće se pažnja, apeluje se, poziva se, upozorava se, ističu problemi... i kraj... od sutra već sve zaboravljeno i osobe sa dijabetesom opet nastavljaju svoju borbu onako kako znaju i umeju.

Nije dakle problem u Danu koji se obeležava, problem je u ostalih 364 dana kojima se uglavnom ćuti. To je suština. Previše se ćuti i jedan dan samo je kap u moru koja, realno, ništa ne menja. I opet u krug, plavi krug gromoglasne tišine do sledećeg 14. novembra.

A mi koji sa dijabetesom živimo, svaki dan nam je Dan dijabetesa, Dan borbe, Dan edukacije, Dan optimizma ali i razočarenja, Dan bockanja u prste i isčekivanja brojki na aparatiću, Dan ubrizgavanja insulina ili gutanja tableta, Dan pažnje šta ćemo jesti... Svaki dan, 365 dana u godini armiji od miliona i miliona ljudi širom sveta je Dan dijabetesa. 

Naravno, lepo je što ovaj Dan postoji, i treba, ali jedan dan ne znači puno, naprotiv, samo je simbol pre i posle kojeg sve kreće ispočetka, novi plavi krug do sledećeg 14. novembra... i tako u krug.

Slatki pozdrav

Miranda
Ознаке:

Коментари

Постави коментар

NAJPOPULARNIJE

Prvi izazov - praznici u novoj realnosti

Foto: Miranda Ćurčija Sećate se ono kad sam doktorici pri prvom pregledu rekla "Doktorice, ja ću umreti gladna"? E, došlo je vreme testa - praznici. Vreme u kojem u dve sedmice imam 3 vrlo zeznuta praznika, svake godine ispunjena sve samim masnim delicijama, baš svime onim što obožavam.  Najpre 30. decembar, rođendan mog sina - praznik prvi, zatim Nova Godina - već sutradan praznik drugi, i taman kad krene oporavak, šta ću, mora malo i za Božić - praznik treći. I ajd sad, pre svih kreće gomila pečenja, naravno prasećeg, pa pratnja pre i posle u vidu predjela, ruske salate, pršut, gibanica ako stignem a stignem, supa najmanje 3 sata polako krčkana sa domaćim rezancima, poneki namaz da ljutne, pa onda na slatko, torta obavezno da pokrije i roćkas i novu godinu, ali mora i neke sitne na primer krancle ili kiflice... I sve to naravno krećem da spremam koji dan ranije.  Znam, sad ili mislite da nismo normalni, ili vam je krenula voda na usta... znam kako je, a sad samo probajte za...
Постави коментар
Прикажи све

Prihvatanje - unutrašnja borba koja se mora proći

Od tog momenta otkrivanja, preko zvanične potvrde od doktora , lavine potpuno novih informacija, naganjanje aparatića, zatim preko totalne zbunjole i mene i moje familije, pa do uplovljavanja u te neke mirnije vode prošlo je nekoliko meseci. Krenulo je to polako, promena prehrane , šetnja, privikavanje na novi sistem života i promene na bukvano svakom koraku htela ja to ili ne -  nova rutina je postala neminovnost. I tako iz dana u dan, a onda kreće "hlađenje" i - šta sad?  Kad se sva ta buka polako smirila krenula je druga, mnogo jača, mnogo nezgodnija, mnogo duža - psihička, unutrašnja borba za koju u tim prvim sedmicama zbog svega jednostavno nisam imala vremena a ni "prostora" u glavi, a to je - prihvatanje. Ono negiranje na "prvu loptu" da je to nemoguće, ja sam zdrava, meni nije ništa, sad je postalo "mala beba" u odnosu na sve moje "demone" u glavi.  Džaba je bila sva podrška moje porodice , svi saveti, prvi koraci edukacije......
Постави коментар
Прикажи све

Okolina mora da zna - kako sam za dijabetes rekla mom okruženju i zašto je to bitno

Sigurno vam je dobro poznat onaj fokus u maloj zajednici gde sve i da nećete morate neke stvari podeliti sa okolinom. E sad, da se razumemo jednu jako bitnu stvar - nije mi napamet padalo da moj šećer, tj dijagnozu, krijem od okoline, naprotiv, udarila sam direkt u centar. A centar mog bliskog okruženja tada je bila samoposluga u komšiluku u kojoj sam, takoreći, bila deo inventara.  Vlasta, Vera, Maja, Draginja, Dragana, Steva - jedinstven kolektiv kakav se verovatno nikada nigde neće poklopiti, ljudski, prijateljski, kolegijalan i za sve tu kad zatreba bilo kome iz komšiluka. Oprostite na ovom malom omažu njima ali upravo oni su bili ti koji su među prvima saznali za moj dijabetes. Svako jutro a onda i ko zna koliko puta dnevno po nešto u samoposlugu, ćaskanje o svemu i naravno ono "Šta ćeš kod doktora?"  Ne mogu da se setim kome od njih sam prvo rekla da mi je otkriven dijabetes ali itekako mogu da se setim ekspresnog napuštanja svega šta se radilo i okupljanje "market...
Постави коментар
Прикажи све