Sigurno vam je dobro poznat onaj fokus u maloj zajednici gde sve i da nećete morate neke stvari podeliti sa okolinom. E sad, da se razumemo jednu jako bitnu stvar - nije mi napamet padalo da moj šećer, tj dijagnozu, krijem od okoline, naprotiv, udarila sam direkt u centar.
A centar mog bliskog okruženja tada je bila samoposluga u komšiluku u kojoj sam, takoreći, bila deo inventara. Vlasta, Vera, Maja, Draginja, Dragana, Steva - jedinstven kolektiv kakav se verovatno nikada nigde neće poklopiti, ljudski, prijateljski, kolegijalan i za sve tu kad zatreba bilo kome iz komšiluka.
Oprostite na ovom malom omažu njima ali upravo oni su bili ti koji su među prvima saznali za moj dijabetes.
Svako jutro a onda i ko zna koliko puta dnevno po nešto u samoposlugu, ćaskanje o svemu i naravno ono "Šta ćeš kod doktora?"
Ne mogu da se setim kome od njih sam prvo rekla da mi je otkriven dijabetes ali itekako mogu da se setim ekspresnog napuštanja svega šta se radilo i okupljanje "market-konzilijuma" smene u magacinu da čuje šta se događa.
I sad ona ljudskost, nije to bilo iz znatiželje, makar ne velike, koliko je bilo iz stvarne zainteresovanosti šta je sa njihovom komšinicom.
Već tada u razgovoru sa njima počela sam polako da shvatam koliko veliki značaj ima upoznavanje okoline.
Nisu mi mogli pomoći osim nekom rečju podrške, ali su me izuzetno podržali sitnim gestovima. Evo samo par primera.
Ne smem jesti grožđe, a ubila bi za njega. Ne smem da kupim ni gram jer ću se razbiti i neću znati da stanem, a ja svako jutro, kobajagi da neko ko je na voću i povrću ne vidi, "kradem" po par bobica. Nije to "krađa" od njih - to je "krađa" od sebe. Normalno da su znali kad pričam sa njima i jedem na očigled, ali ja kao neću da kupim...
Ili čokolade. Znala sam da po nekoliko minuta stojim pored rafe i gledam u čokolade. Pojela bi ceo onaj niz sa sve omotom ali ja samo hranim oči, i niko me ne dira, znaju...
Znalo se desiti i da mi par puta padne šećer, niko iz radnje počev od radnika do šefa i kasnije kad su se kolektivi menjali, nije ni pitao već je prvi koji se tu našao dograbio čokoladu i dao mi da me povrati.
I to je ono što je bitno, zašto je od ključnog značaja upoznati okolinu, a onda ta podrška i razumevanje koje dolazi od okoline i koja je preko potrebna u takvim momentima.
Pa je tu i komšiluk, voleli ih ili ne, slagali se sa njma ili ne, oni su neminovnost. Kako u prodavnici onome ko je naišao, tako i kasnije, skoro svakog sam upoznala sa svojim novim stanjem. Nikad se nisam nametala s tim, opet kažem. ne zbog sramote, nego jednostavno ne želim nikoga opterećivati, ali u razgovoru na ono "kako si, šta se radi" bez po muke bih ispalila "Imam dijabetes". Da, obično je usledio šokantan izraz lica, pa niz pitanja i upoznavanje sa situacijom.
I niko nikad nije rekao "Bože sačuvaj", "Pu,pu, šta te snađe","Daleko bilo" i slične floskule zatucanosti koje se grozim i gade mi se. Naprotiv, imala sam tu sreću u nesreći da moja okolina od samoposluge preko komšiluka počev od Lele, moje prvo prijateljice u dobru i zlu pa tek onda komšinice, pa svih ostalih poznanika, bude razumna i umesto zgražavanja pita kako da mi pomogne i šta sad?
Primetili ste da kažem sreća u nesreći? Da, nažalost, jer brojne osobe sa dijabetesom, verovali ili ne, u 21.veku i dalje se srame da izađu u javnost, kriju, nemaju podršku i povlače se u sebe.
Znam da mnogi neće ili nisu imali sreću da naiđu na ovakvu reakciju bliže okoline, ali to jednostavno ne sme i ne treba da vas zanima. Najbitnije u svemu je da se za vaše stanje zna. Onaj ko se snebiva to je problem njegove zatucanosti i primitivizma, ali - neka zna.
Podrška i upoznavanje okoline je od izuzetne važnosti, morate reći drugima oko sebe, moraju znati bez obzira ko su i kakvi su. To je edukacija i njihova i vaša a osobi sa dijabetesom može biti i sudbonosna.
Postaviću sada stvar iz drugog ugla, hipotetski. Zamislimo da nisam nikome u prodavnici rekla da imam dijabetes, posle par sedmica mi pozli, srušim se, ne znaju šta mi je. Razvoj situacije mogao bi ići na makar tri načina:
- pada mi šećer, ne zna niko, ne daju mi slatko - odoh u komu,
-skoči mi šećer, ne zna niko, misle da mi je pao, daju mi slatko - odoh u komu,
-zovu hitnu, hitna ne zna, rezultat sličan kao u prva dva slučaja zbog neznanja i zbog izgubljenog vremena...
Mislim da sam sasvim dovoljno nabrojala.
Verovatno nikad neću moći dovoljno da naglasim koliko je bitno da se okolina upozna. Niz tragično završenih slučajeva kad se detetu ili ljudima nije dala čokoladica zbog neznanja što je završilo najgorim ishodom, bi trebalo sasvim dovoljno da upozorava, ali ne, mi se i dalje previše sramimo, prečesto krijemo dok nas ne udari a niko nam ne može pomoći, e - onda je kasno.
Slatki pozdrav
Miranda
Коментари
Постави коментар