Sreli ste se s tim sigurno - kad nešto krene naopako, obavezno se na to natovrlja još nešto, onako da začini. E baš to mi se i desilo. Kontrole šećera prvih dana išle su ruku pod ruku sa kontrolom krvnog pritiska i - pogodite šta - dijagnoza visok pritisak.
Čak i sa ovolikim odmakom sa mukom se setim propisivanja terapije - Siofor za šećer i lek za pritisak. Dođem kući iz apoteke, lekovi na sto, gledam ja njih - gledaju oni mene, šta ću sad?
Ja koja nikad u životu tabletu nisam popila odjednom se moram kljukati sa čak dve vrste a jednu od njih tri puta dnevno! Muka mi je od svega već u startu. Ali onda proradi totalna glupost i čisto neznanje. Mislim, šta je to, popiću tablete i srediću ja to... o kako sam bila glupa da bih sad samu sebe prebila da mogu.
Ne samo da od toga, naravno, nije bilo ništa već su prvom tabletom u kombinaciji sa kretanjem i promenom režima prehrane krenule tektonske promene organizma. Sve na šta sam bila navikla odjednom je počelo da se menja, moje telo kao da više nije bilo moje, radilo je neke procese potpuno van moje kontrole.
I sve to mrzila sam a morala sam. Već rekoh za tablete - male prokletnice koje odjednom moram da gutam, mrzila sam ih ali manje nego fizičku aktivnost, drugu omraženu stavku. Ja koja stalno nešto prtljam po kući, odjednom kao neka "luda Nasta" moram da šetam! Ma mrš! Kuda? Svaki dan kao kreten jedna te ista relacija u krug? Odvratno, mrzim to! Osećam se kao idiot, kako to ljudi mogu danima i danima ni sad mi nije jasno. Kako im se ne smuči svaki dan isto? Ok 2-3 dana, ali danima... Ubijalo me to a nemaš kud, brzo izgustiraš sve ulice ali kad si u malom gradu to ti je što ti je, - moram i svaki dan isto gunđam ali - moram!
I da je to samo normalna šetnja, ali ne, naravno da nije normalno jer umesto da se makar pokušam opustiti ja idem sa strahom, dobiću nekontrolisan proliv koji neću osetiti jer je to prokleta nuspojava leka na koju me je već upozorila doktorica! Nigde ne smem da mrdnem bez wc papira. I sad nemoj poludeti! I tako danima.
E da me je samo to izluđivalo i živciralo ali ne, sve je pratila i drastična promena prehrane i - tu smo! Sa sendvičine od pola vekne hleba i gomile "podriguša" slame - na neku tamo bezveznu čašicu jogurta! To je bila moja večera i moj verni pratilac - jogurt, a onda sve ono što mi do tada nije ni padalo na pamet kao prehrana.
Čuj to, ja odjednom, ali bukvalno preko noći zbog alarmantne situacije moram lokati jogurt, jesti voće i povrće ali ne svo jer i mnoga voća dižu šećer, uvesti doručak i užine, piti gorku kafu, "suspendovati" čokolade i eurokremove, svesti masno, preslano, ljuto na najmanju moguću meru, bar u prvo vreme znatno smanjiti jaku mesnu hranu, pokušati što više izbaciti suhomesnato, gazirane sokove, grickalice... Pa šta smem kojeg Đavola??? Jogurt, šta drugo.
I sad vi koji nemate šećer samo probajte zamisliti sve te tri promene odjednom u kombinaciji. Preko noći prebacivanje na dijametralno suprotno od svega do tad. Dobro sam zadržala zdravu pamet iako mi se tada činilo da sam ipak malo "pukla". Naime, sve to neminovno utiče na živce. Tolike nagle promene jednostavno moraju uticati. Što zbog uticaja samog šećera, što zbog uticaja tih promena, prelazi i skokovi raspoloženja su bili ekstremni.
Uzgred, promene raspoloženja nikad nisu ni prestale jer šećer u krvi konstantno može delovati na živce i raspoloženje. Ali u prvom periodu to niko od nas nije znao pa su često, ni krivi ni dužni, fasovali moji ukućani.
Ali, kako ono kažu po reklamama telešopa - ni to nije sve.
Kao da sve ovo nije dovoljno samo po sebi, kao da sve ovo nije već dovoljan udar, kao da sve ovo ne izluđuje dovoljno, sa svim tim u paketu dolazi i još jedna obavezna stvar koja baš onako vrhunski, majstorski sve "začini" - bockanje prstića. Ful slatki paket gorkog ukusa.
Slatki pozdrav!
Miranda
Коментари
Постави коментар