Život sa dijabetesom

Nekako se uvek kao uobičajeni okidači dijabetesa navode prehrana, stres, životni stil i genetsko nasleđe što generalno gledano i jesu one "brave" koje otvaraju vrata dijabetesa, ali, kada otvorite ta vrata i dijabetes postane deo vas, kako sam i rekla u nekim blogovima, počinje svakodnevna borba.  Ali ta borba nije samo ona sa količinom i vrstom jela, smanjenjem stresa, promenom načina života, merenjem i bockanjem i još mnogo čim poznatim, naprotiv, vrlo često se dešavaju i "udarci ispod pojasa". Možete savršeno regulisati šećer ali postoje dani kad šećer podivlja uprkos tome što sve radite "kako treba". I opet ćete vi sami pomisliti, a mnogi iz vašeg okruženja će i reći da ste možda nešto pojeli, možda ste gladni, možda se neredovno hranite, iznervirali se, niste uzeli terapiju. To nekako prvo pada na pamet, ali ustvari postoji čitav niz tih "udarnih pesnica". Prosto je neverovatno ali nažalost istinito da bukvalno bilo kakva promena ili disbal...

Meni je dobro, ništa me ne boli, ja sam sad regulisala šećer, polako se mirim s tim, bodem se, navike se menjaju ali, šta da se radi, potrebno je i kontrolisati se. Tako kaže teta doktorica. Polako se već edukujem, sad znam da šećer utiče na sve ali i dalje mi nikako ne dolazi do razuma da utiče baš na svaki organ u čoveku. Jednostavno to mi je na neki način neshvatljivo uprkos tome što mi je već sve detaljnije rečeno zbog toga što nikakvih simptoma da vam je nešto - nema. Prva lekcija koliko je šećer podmukao meni je bilo vađenje tromesečnog proseka HbA1c kad sam, makar sam ja tako mislila, regulisala šećer.  I onda rezultati razbiju zabludu. Da, ja jesam regulisala šećer trenutno ali on neprestano divlja jer kad se izvadi prosek - tek tada sam u razgovoru sa doktoricom uvidela da on konstantno stalno deluje i razara pa čak i ako je regulisan. A onda naredni korak - lavina pregleda organa za koje nikad nisam ni sumnjala da bi ih trebala kontrolisati, a kamoli i da pomislim da šeć...

Sigurno vam je dobro poznat onaj fokus u maloj zajednici gde sve i da nećete morate neke stvari podeliti sa okolinom. E sad, da se razumemo jednu jako bitnu stvar - nije mi napamet padalo da moj šećer, tj dijagnozu, krijem od okoline, naprotiv, udarila sam direkt u centar. A centar mog bliskog okruženja tada je bila samoposluga u komšiluku u kojoj sam, takoreći, bila deo inventara.  Vlasta, Vera, Maja, Draginja, Dragana, Steva - jedinstven kolektiv kakav se verovatno nikada nigde neće poklopiti, ljudski, prijateljski, kolegijalan i za sve tu kad zatreba bilo kome iz komšiluka. Oprostite na ovom malom omažu njima ali upravo oni su bili ti koji su među prvima saznali za moj dijabetes. Svako jutro a onda i ko zna koliko puta dnevno po nešto u samoposlugu, ćaskanje o svemu i naravno ono "Šta ćeš kod doktora?"  Ne mogu da se setim kome od njih sam prvo rekla da mi je otkriven dijabetes ali itekako mogu da se setim ekspresnog napuštanja svega šta se radilo i okupljanje "market...

Foto: Miranda Ćurčija Sećate se ono kad sam doktorici pri prvom pregledu rekla "Doktorice, ja ću umreti gladna"? E, došlo je vreme testa - praznici. Vreme u kojem u dve sedmice imam 3 vrlo zeznuta praznika, svake godine ispunjena sve samim masnim delicijama, baš svime onim što obožavam.  Najpre 30. decembar, rođendan mog sina - praznik prvi, zatim Nova Godina - već sutradan praznik drugi, i taman kad krene oporavak, šta ću, mora malo i za Božić - praznik treći. I ajd sad, pre svih kreće gomila pečenja, naravno prasećeg, pa pratnja pre i posle u vidu predjela, ruske salate, pršut, gibanica ako stignem a stignem, supa najmanje 3 sata polako krčkana sa domaćim rezancima, poneki namaz da ljutne, pa onda na slatko, torta obavezno da pokrije i roćkas i novu godinu, ali mora i neke sitne na primer krancle ili kiflice... I sve to naravno krećem da spremam koji dan ranije.  Znam, sad ili mislite da nismo normalni, ili vam je krenula voda na usta... znam kako je, a sad samo probajte za...