Prihvatanje - unutrašnja borba koja se mora proći

Od tog momenta otkrivanja, preko zvanične potvrde od doktora, lavine potpuno novih informacija, naganjanje aparatića, zatim preko totalne zbunjole i mene i moje familije, pa do uplovljavanja u te neke mirnije vode prošlo je nekoliko meseci. Krenulo je to polako, promena prehrane, šetnja, privikavanje na novi sistem života i promene na bukvano svakom koraku htela ja to ili ne -  nova rutina je postala neminovnost.

I tako iz dana u dan, a onda kreće "hlađenje" i - šta sad? 

Kad se sva ta buka polako smirila krenula je druga, mnogo jača, mnogo nezgodnija, mnogo duža - psihička, unutrašnja borba za koju u tim prvim sedmicama zbog svega jednostavno nisam imala vremena a ni "prostora" u glavi, a to je - prihvatanje.

Ono negiranje na "prvu loptu" da je to nemoguće, ja sam zdrava, meni nije ništa, sad je postalo "mala beba" u odnosu na sve moje "demone" u glavi. 

Džaba je bila sva podrška moje porodice, svi saveti, prvi koraci edukacije... što sam više saznavala i što sam više pratila šta mi se događa bilo mi je sve teže.

Danju, kao, pribrana, sve OK, tako je - kako je, ali noćima, sama sa sobom, kad sve utihne, budim se i razmišljam kako pomiriti potrebe svoje i porodične, kako će sve biti, šta će se dešavati, kakvi će mi biti dani, kad će biti bolje a kad lošije, šta ako mi previše pada šećer, šta ako ne mogu da ga obuzdam, i tako ceo život uspona i padova i "šta će biti ako bude"... 

Ne, ne mogu da prihvatim, ne smem, ne znam ni kako, bojim se, odbijam a i ono moje čuveno "nije meni ništa" mi ne da. Jer kako da prihvatim da ja, ona koja je pomerala pune ormare, ona koju niko i ništa nije moglo izbaciti iz koloseka, ona koja "sve može", više nikad, ali nikad neću biti zdrava osoba? 

I tako sedmicama, pa mesecima, sama sa potpuno izludelom psihom, jer u tome mi niko nije mogao pomoći, nemam koga da pitam, nemam s kim da razgovaram. Realno, kasnije sam shvatila da u tome niko i ne može pomoći, zaboravite doktore, psihologe, psihijatre... to je proces koji morate sami proći koliko god on težak i dug bio.

Proces u kojem sam sebi moraš objasniti kako pomiriti pluseve i minuse, pripremiti se da će promene biti za ceo život... I tek kad se sa svim time pomiriš, kad sve posložiš, kad spojiš "biće bolje, glavu gore" sa "tonem ko Titanik, muka mi je od svega", kad shvatiš da nema druge, nema alternative, u glavi napraviš taj balans onda dođu klikovi koji ti daju do znanja da si prihvatio. Ne možeš objasniti, jednostavno znaš.

I opet kažem - tako sedmicama i mesecima. Lično meni je za te "klikove", kojih je više, jer se to ne događa preko noći, trebalo sigurno godinu i po dana. Naravno, nekom treba manje, nekom više vremena, ali je najbitnije da do prihvatanja dođe jer to je ono što je Vaše, iz te kože se ne može.

Tek tada se možeš vratiti u koliko toliko normalan tok... prihvatam, idem dalje, moram i mogu... ali i tek tada ustvari kreće prava borba u kojoj možete odnositi pobede. 

Nekad dobijate Vi, nekad šećer, ali kad se približite svom "neprijatelju" i kad ga upoznate i prihvatite, naučićete i kako da se s njim nosite. 

Sa druge strane, manje je i "glavom u zid" odluka jer u nekima ja usporavam njega, u nekima on mene da bi mogli da živimo zajedno jer to moramo.

I tako iz dana u dan, neprekidna borba u kojoj nema ni pobednika ni poraženog, ali makar znaš s kim imaš posla.

Slatki pozdrav!

Miranda