Ovaj blog iz pera mog "saradnika". Moj sin piše o prvim koracima, promenama i uticaju mog dijabetesa na moje ukućane. U nastavku - iz ugla moje podrške.
==========
Kad stvari idu svojim tokom mnoge stvari uzmete olako, imate neke svoje navike, rutine, na koje se više i ne obazirete, radite ih takoreći mehanički. I sve je tu od oblačenja ili zaključavanja vrata do navike u prehrambenim ukusima... čitav niz tih nekih tako sporednih stvari koje čine svakodnevicu.
A onda se sve "stumba", mnoge od tih malih stvari koje vam se čine nebitnim odjednom, takoreći u sekundi, postaju tako krupne, tako značajne i kad ih stavite u niz vidite da se menja i vaš život, ali ne samo vaš. To je lanac, život se menja i onima oko vas a sve to pritom nije iz nekog hira - naprotiv, to je stvar obaveze zbog ljubavi, podrške, straha koji u konačnom, a da toga niste ni svesni, "povuče" na drugu stranu i vaše emocije i vaš karakter pa i vaša životna stajališta.
Kad je nakon prvog pregleda i ozvaničene dijagnoze - dijabetes krenula porodična "analiza" situacije, pojma niko od nas nije imao šta i kako dalje. Mama je bila potpuno van sebe, iako će ona uvek tvrditi da je bila cool i mirna... eh, da je ne znam, al' 'ajde...
Od nas muških članova porodice niko nije imao blagog pojma šta da radi. Razlog - jednostavan, baš kao i mama pojma nismo imali šta je taj famozni dijabetes. Jedini moj susret sa nečim sličnim pre toga bilo je opterećenje na dijabetes u Vojnoj bolnici nekih 12-13 godina pre toga, i to je sve, tada još više niko nije imao pojma o tome.
Jedino što smo nekako prirodno znali je da moramo biti podrška ali šta, kako... ne znate ni šta reći, ni šta misliti, a pogotovo ne kako postupati. Svaki korak, svaka misao, svaka reč čini vam se istovremeno i ispravna i pogrešna.
Tada oko 20 godina, balavac sa današnjim pogledom unazad, samo znam i dobro se sećam da me je odjednom obuzeo strah isključivo iz neznanja šta je to što nam je "banulo u kuću". Moj i tatin životni stub i oslonac je teško pogođen a ni ja ni on ne znamo kako da ga "saniramo".
Trebalo mi je dugo vremena da se stabilizujem i konačno shvatim šta je taj đavolji šećer, sve je to išlo korak po korak, ali, kako kaže izreka "I najveća putovanja počinju prvim korakom" i moralo se zakoračiti. A taj prvi korak bio je tog dana kad se mama vratila od doktora sa zvaničnom dijagnozom i prvim savetima.
Već pomenuta porodična "analiza" ukazala je da se sa promenama za sve nas kreće tog trenutka. I danas se sećam, a i uvek u razgovorima na ovu temu pominjem taj prvi korak - kafa.
Bio je to prvi dan "dve džezve". Do juče sam popodnevnu kafu za sve nas kuvao u jednoj džezvi, jer smo svi pili slatku, a od danas, prvi put razdvajam džezve jer mama već od danas mora piti gorku i sa veštačkim zaslađivačem.
I to je to, prvi korak kojim je krenula "lavina" promena. Išle su malo po malo, neke lakše, neke teže, ali svaka promena koju je mama morala napraviti neminovno je direktno ili indirektno uticala na nas.
Naterivanje na popodnevnu šetnju jednog finog bračnog para iz komšiluka koje je svaki dan pre kretanja obeležavano rečima: "Uh, znam, moram, na koju ćemo danas stranu u pi..u materinu." nije bilo ni približno zeznuto kao prehrana.
Mama je labilna kad je hrana u pitanju, obožava masno, slatko, ljuto, teško, mesno, ukratko baš sve ono što u tim momentima ne sme... Ubila bi za čokoladu a euro-krem "uništava" supenom kašikom. Znam je, razumem je, i ja to volim. Do sad sam čim mi se prijede nešto slatko i ja dograbio teglicu krema i uz TV ili posle kafe zagrabio pred njom nekoliko kašika ali sad to više nije bilo moguće, morao sam paziti na svaki korak.
Znam i shvatio sam da pred njom više ne mogu tako olako posezati za slatkim, i tu počinjem da shvatam da se moram i ja promeniti, ne smem više žderati slatko pred njom jer to više nije bezazlena, rutinska radnja, sada je to vrlo škakljivo jer joj škodi, izazvaće joj nervozu zato što želi a ne sme. Tako mala stvar, a tako nezgodna, a takvih je niz.
Isto je bilo i sa ostalim jelima, zbog njenog dobrog familijarno smo morali prilagoditi prehranu. Da se razumemo - nismo morali, ona je i dalje mogla i htela za nas pripremati "klasična" jela, ali mi to nismo hteli, jednostavno ne bi bilo fer od nas. Prilagodili smo se jer smo joj hteli i morali biti podrška. Nismo mi zato ni bolji ni lošiji ljudi, stvar je u tome da kad nekog volite i želite mu dobro, onda radite sve što možete da mu olakšate i pomognete pa makar i ako malo "pretrpi" vaša želja za picom ili burekom.
Promena je krenula i u edukaciji. I to je bila neminovnost i to iz vrlo jednostavnog razloga, tu nema neke "matematike" ni posebne filozofije. Dovoljno je samo da postavite sebi pitanje - Šta da se vašem članu porodice nešto desi a vi potpuno neupućeni i ne znate šta mu je i kako mu pružiti prvu pomoć? Odgovor zašto se edukovati nameće se sam po sebi.
Mama nas je, čim je ona ušla u štos, podučila kako meriti šećer, uputila u simptome kako izgleda kad šećer pada ili skoči, sa svim terapijama i lekovima odmah smo bili u toku.
Tako je i dan danas, nas dvojica od našeg "stuba i oslonca" se gotovo paralelno edukujemo. Ona ili mi saznamo, informacija se prenese, bilo da je reč o nekim novim metodama lečenja ili o promeni terapije - svi smo upućeni u sve.
To je ono što je od ogromnog značaja za svaku osobu obolelu od dijabetesa. Članovi njene porodice jednostavno moraju biti edukovani pa makar sa najnižim, osnovnim znanjem jer osim što će joj moći pomoći, isto tako važno je i jer se edukacijom smanjuje količina teladi sa predrasudama. Proverena formula.
I konačno emocije. Kad sve saberete, malo po malo, da to i ne osetite, sve će vam se odraziti na emocije. Bićete tužni, revoltirani, ljuti, potišteni, nervozni... Vrlo često će se emocije i stanja osobe sa dijabetesom prelivati i na vas, i uticati na vas, to je neizbežno, tako mora biti i pomirite se sa tim u startu.
Ako mislite da je podrška laka, varate se, jer je i na vama ogromna odgovornost. To je borba koja traje baš svakog dana jer kako dijabetes utiče na osobu koja ga ima tako podjednako utiče i na njenu podršku i okruženje, samo bez posledica po organizam.
Jednostavno, dijabetes postaje član vaše porodice, on živi sa svim ukućanima, a sad do vas zavisi kako ćete se sa njim slagati.
Pozdrav!
Milan - neobičan sin, neobične žene sa dijabetesom :)
Коментари
Постави коментар