Aparatić i ja oči u oči - prvi susret i prva merenja

Foto: ilustracija

I dalje potpuno nesvesna da će to biti deo moje svakodnevice, merenje šećera uzimam kao nešto potpuno sporedno. Sve te grdne informacije koje su mi se odjednom slile u glavu tu činjenicu da će moji prsti postati bušni ko sito i da će bockanje postati nešto svakodnevno, kao kafa ili ručak, potpuno su mi skrajnule iz glave. 

Dok sam tih prvih dana išla u Dom zdravlja na merenje šećera shvatala sam to kao obavezu ali još nisam razumela da ću to raditi samoj sebi i to svakodnevno.

Moram istaći ovde i par činjenica a to je moja potpuna neinformisanost ali i neiskustvo sa tim. Naime, nikad pre nisam se susrela sa nekim ko je sa aparatićem svakodnevno merio šećer. Takozvani "starački" šećeri u porodici bili su i dalje nešto potpuno strano i daleko. Vadio se šećer povremeno kad "naredi" doktor i to je to, niko koga ja znam iz šire porodice ali ni od poznanika nije imao aparatić. 

I tu dolazim do mog "padanja s Marsa".

Preporuka doktorice da bi trebala nabaviti aparatić za merenje šećera bila mi je nešto poput "OK, ako mi treba, u redu...", ali nije shvaćena olako. Ubrzo je krenula potraga, ali kakva. Sad ulazim u "ilegalu".

Naime, tada, a to je početak 2000-ih, u Crnoj Gori vlada užasan status osoba sa dijabetesom. Verovali ili ne, gori nego danas. 

Aparatići u apoteci preskupi, nema ni govora o refundaciji preko Fonda zdravstva. Trakice skupe da otpadaju uši a ni jednu ne dobijate besplatno na recept, Prodavale su se na komad po, ako se dobro sećam, 50-60 centi po komadu.

A ja tada moram meriti 7 puta dnevno i to neposredno pre doručka, ručka i večere, dva sata posle tih obroka i jedan put noću oko 3 ujutru što znači da mi kutija trakica od 50 komada koja je koštala 25 eura traje 3 do 4 dana. Mesečno ugrubo oko 100 eura. Odakle? Nemamo love za to, ne možemo to prijuštiti i ne sramim se toga. Sa tim su se suočavali svi sa dijabetesom ne samo ja. 

Preostaje mi samo jedno - crno tržište.

Prvi aparatić još u starim merama nabavljam od ljudi iz Podgorice, preko veze, Bayerov za 70 eura. 

Srećom, za njega je bilo trakica u apoteci, bile su i najjeftinije i mogle su se kupiti na komad. 

Tek kasnije saznajem da i tu postoje ogromne razlike ali i smicalice - možete kupiti aparatić ali za njega nema trakica i slično.

A nakon kupovine pod okriljem noći, dostavljen autobusom, dolazimo kući i - ko tri međeda ja i moja familija bukvalno blejimo u to, tada već zastarelo, "čudo tehnike". 

I šta sad? Gledamo mi u njega, gleda on u nas... pa šta ću sad nego da krenem.

Da, ljudi od kojih sam kupila rekli su mi osnovno, ali dok sam došla do kuće sve mi se pobrkalo. 

Nikad se nismo suočili sa tim, nema Googla, nemamo ni koga pitati uživo, nikog da te uputi i kaže makar nešto, neki savet, "to ti ide tako, a ovo ovako...", svi saveti koje dobijete iz medicinskih ustanova i od medicinskog kadra su šture i početniku potpuno nerazumljive. Shvatite način, uđete u štos, uvežbavate pretvaranje iz starih u nove mere, ali sve morate sami, dakle suštinski ništa, njente, zero, obrni - okreni opet ste prepušteni sami sebi i uz sve to - sedam puta dnevno bockanje. Plus, svako merenje beležiti u tekicu i pored rezultata dodati šta sam jela a sve kako bi se pratila kretanja šećera. Od starta mi se zgadilo. Vrlo brzo prsti su počeli da bole i trnu ali posle nekog vremena jednostavno se privikneš i ti i prsti. Znam da zvuči grubo ali tako je, to je neminovnost, bockanje je, makar još uvek, neophodno.

Mislim da smo se borili par sati, upropastila sam ko zna koliko trakica ali prvi korak je načinjen. Prvi boc i prvo puštanje krvi bilo je tu, kako tako, sama, bolje rečeno sami, krenuli smo u edukaciju, bez ikog. Košmar, najgore što može da Vam se desi i jedan od ogromnih razloga zašto insistiram na razgovoru i edukaciji. U ovim stvarima NE SMETE biti sami!

Slatki pozdrav!

Miranda