Život sa dijabetesom

Od tog momenta otkrivanja, preko zvanične potvrde od doktora , lavine potpuno novih informacija, naganjanje aparatića, zatim preko totalne zbunjole i mene i moje familije, pa do uplovljavanja u te neke mirnije vode prošlo je nekoliko meseci. Krenulo je to polako, promena prehrane , šetnja, privikavanje na novi sistem života i promene na bukvano svakom koraku htela ja to ili ne -  nova rutina je postala neminovnost. I tako iz dana u dan, a onda kreće "hlađenje" i - šta sad?  Kad se sva ta buka polako smirila krenula je druga, mnogo jača, mnogo nezgodnija, mnogo duža - psihička, unutrašnja borba za koju u tim prvim sedmicama zbog svega jednostavno nisam imala vremena a ni "prostora" u glavi, a to je - prihvatanje. Ono negiranje na "prvu loptu" da je to nemoguće, ja sam zdrava, meni nije ništa, sad je postalo "mala beba" u odnosu na sve moje "demone" u glavi.  Džaba je bila sva podrška moje porodice , svi saveti, prvi koraci edukacije......

Ovaj blog iz pera mog "saradnika". Moj sin piše o prvim koracima, promenama i uticaju mog dijabetesa na moje ukućane. U nastavku - iz ugla moje podrške. ========== Kad stvari idu svojim tokom mnoge stvari uzmete olako, imate neke svoje navike, rutine, na koje se više i ne obazirete, radite ih takoreći mehanički. I sve je tu od oblačenja ili zaključavanja vrata do navike u prehrambenim ukusima... čitav niz tih nekih tako sporednih stvari koje čine svakodnevicu. A onda se sve "stumba", mnoge od tih malih stvari koje vam se čine nebitnim odjednom, takoreći u sekundi, postaju tako krupne, tako značajne i kad ih stavite u niz vidite da se menja i vaš život, ali ne samo vaš. To je lanac, život se menja i onima oko vas a sve to pritom nije iz nekog hira - naprotiv, to je stvar obaveze zbog ljubavi, podrške, straha koji u konačnom, a da toga niste ni svesni, "povuče" na drugu stranu i vaše emocije i vaš karakter pa i vaša životna stajališta. Kad je nakon prvog pr...

Foto: ilustracija I dalje potpuno nesvesna da će to biti deo moje svakodnevice, merenje šećera uzimam kao nešto potpuno sporedno. Sve te grdne informacije koje su mi se odjednom slile u glavu tu činjenicu da će moji prsti postati bušni ko sito i da će bockanje postati nešto svakodnevno, kao kafa ili ručak, potpuno su mi skrajnule iz glave.  Dok sam tih prvih dana išla u Dom zdravlja na merenje šećera shvatala sam to kao obavezu ali još nisam razumela da ću to raditi samoj sebi i to svakodnevno. Moram istaći ovde i par činjenica a to je moja potpuna neinformisanost ali i neiskustvo sa tim. Naime, nikad pre nisam se susrela sa nekim ko je sa aparatićem svakodnevno merio šećer. Takozvani "starački" šećeri u porodici bili su i dalje nešto potpuno strano i daleko. Vadio se šećer povremeno kad "naredi" doktor i to je to, niko koga ja znam iz šire porodice ali ni od poznanika nije imao aparatić.  I tu dolazim do mog "padanja s Marsa". Preporuka doktorice da bi tr...

Sreli ste se s tim sigurno - kad nešto krene naopako, obavezno se na to natovrlja još nešto, onako da začini. E baš to mi se i desilo. Kontrole šećera prvih dana išle su ruku pod ruku sa kontrolom krvnog pritiska i - pogodite šta - dijagnoza visok pritisak. Čak i sa ovolikim odmakom sa mukom se setim propisivanja terapije - Siofor za šećer i lek za pritisak. Dođem kući iz apoteke, lekovi na sto, gledam ja njih - gledaju oni mene, šta ću sad?  Ja koja nikad u životu tabletu nisam popila odjednom se moram kljukati sa čak dve vrste a jednu od njih tri puta dnevno! Muka mi je od svega već u startu. Ali onda proradi totalna glupost i čisto neznanje. Mislim, šta je to, popiću tablete i srediću ja to... o kako sam bila glupa da bih sad samu sebe prebila da mogu.  Ne samo da od toga, naravno, nije bilo ništa već su prvom tabletom u kombinaciji sa kretanjem i promenom režima prehrane krenule tektonske promene organizma.  Sve na šta sam bila navikla odjednom je počelo da se menja, ...