Život sa dijabetesom

Zašto da idem kod doktora kad mi nije ništa? Pitanje je to kojim se vodim ja ali i ogroman broj drugih ljudi. Da, znam, sad ćete reći treba se kontrolisati, pregledati, ali sa druge strane ne možete osuđivati ljude koji se vode ovim geslom jer jednostavno logično je, kad ste zdravi, šta će vam doktor. Tako je i kod mene, ja sam se u suštini osećala dobro iako sam vukla šećer ko zna koliko dugo. Da li bi mi ga otkrili da sam iz predostrožnosti išla kod doktora, možda da, a možda i ne poznavajući naš medicinski sistem. I sada sam tvrda u ovom geslu, a u toj 38-oj kad mi je šećer otkriven bila sam još tvrđa, ko kamen. Natezanje sa mnom i teranje da odmah taj dan, kad je aparatić pokazao ogromne vrednosti, odem u Dom zdravlja trajalo je satima što je realno i dosta kratko obzirom na moje uporno negiranje. Popustila sam ne zbog straha nego da ih više skinem s vrata jer - meni nije ništa i tačka... mada, taj prokleti crvić sumnje da nešto stvarno nije kako treba u meni je ipak radio i utica...

A to sam ja, 38 godina, pomeram breg, kad treba "Miranda zanesi". Šta je problem zgrabit i pomeriti pun orman? Ništa. Ja to mogu, ja sam puna snage... Gojazna, pa šta, od kad sam bila mala, čudna mi čuda, ništa posebno, volim da jedem i tačka. Ali to sam i ja, rasla u divnom porodičnom okruženju ali i udarana stresovima, od te stalne muke sa debljinom, lečenjima i borbi za zdravlje moje sestre i mog tate, preko možda najvećeg - preseljenja u potpuno drugu i drugačiju sredinu, neuklopiva, neshvaćena tinejdžerka koja zaista iz srca mrzi to što joj se događa... I onda mislim konačno se sve smiruje, udajem se, dobijam mog sina, ali ne, stresovi udaraju i dalje, i opet borbe za zdravlje i muža i deteta, borbe i sa roditeljima, familijama, pokvarenim i podmuklim okruženjem... a hrana i dalje prati sve, ona je ljubav više od potrebe... i ide tako, život je to, tako je valjda zapisano... ali to sam ja, meni se ništa ne može desiti, ja pomeram bregove... do 38-e. Po ko zna koja sezona...

Foto: NVO "Diabet life" - Herceg Novi Kao svoj prvi blog zamislila sam da napišem kako mi je otkriven dijabetes , ali ipak sam promenila odluku. Naime, danas je 14.11. - Svetski Dan osoba obolelih od dijabetesa . Danas sam namerno i startovala sa blogom i uzela upravo ovaj Dan da bih skrenula pažnju na temu " Svako čudo za tri dana ". Svetski Dan dijabetesa - taj dan tema, naravno dijabetes ali iz godine u godinu isti problem - O dijabetesu se govori samo taj, eventualno dan posle i - to je to. Svake godine ista priča. Taj dan po TV ekranima su doktori, održava se poneko besplatno merenje krvi što mahom koriste stariji koji šećer već imaju, iznose alarmantni podaci, skreće se pažnja, apeluje se, poziva se, upozorava se, ističu problemi... i kraj... od sutra već sve zaboravljeno i osobe sa dijabetesom opet nastavljaju svoju borbu onako kako znaju i umeju. Nije dakle problem u Danu koji se obeležava, problem je u ostalih 364 dana kojima se uglavnom ćuti. To je sušt...

Život sa dijabetesom jedne sasvim obične majke i domaćice... što bi se reklo, žene iz naroda. Moj blog nastao je u okviru NVO "Diabet life" - Herceg Novi čiji sam osnivač a odlučila sam da ga pokrenem kako bi i na ovaj način doprinela razbijanju tabua, razgovoru, rušenju glupih predrasuda, ali i edukaciji, razmeni iskustava, savetima...  Dakle, ja sam Miranda Ćurčija, dijabetes imam već više od 20 godina. Je li problem to priznati? Pa, mnogima jeste... i to će biti jedna od tema... Zato, od 14.11. Svetskog dana osoba obolelih od dijabetesa, startuje moj blog! Dijabetes iz mojih a ponekad i uglova moje familije i okruženja, potpuno otvoreno o iskustvima, osećajima, izazovima, edukaciji, dilemama, saznanjima... Naravno, očekujem i Vaše komentare i iskustva jer je otvoreni razgovor jedan od stubova dobre edukacije. Pričajmo, ne boli!