Zašto da idem kod doktora kad mi nije ništa? Pitanje je to kojim se vodim ja ali i ogroman broj drugih ljudi. Da, znam, sad ćete reći treba se kontrolisati, pregledati, ali sa druge strane ne možete osuđivati ljude koji se vode ovim geslom jer jednostavno logično je, kad ste zdravi, šta će vam doktor.
Tako je i kod mene, ja sam se u suštini osećala dobro iako sam vukla šećer ko zna koliko dugo. Da li bi mi ga otkrili da sam iz predostrožnosti išla kod doktora, možda da, a možda i ne poznavajući naš medicinski sistem.
I sada sam tvrda u ovom geslu, a u toj 38-oj kad mi je šećer otkriven bila sam još tvrđa, ko kamen.
Natezanje sa mnom i teranje da odmah taj dan, kad je aparatić pokazao ogromne vrednosti, odem u Dom zdravlja trajalo je satima što je realno i dosta kratko obzirom na moje uporno negiranje. Popustila sam ne zbog straha nego da ih više skinem s vrata jer - meni nije ništa i tačka... mada, taj prokleti crvić sumnje da nešto stvarno nije kako treba u meni je ipak radio i uticao da, eto, udovoljim gnjavatorima oko mene.
Nakon malo porodične svađe, moj suprug i ja ipak idemo do Doma zdravlja. Imam osećaj da je on više stražar da ne bih zbrisala. Prima nas doktorica Subotić, kasnije će se pokazati ključna u mom prihvatanju, terapijama, edukaciji. Nažalost, već nekoliko godina nije među nama ali večno ću joj biti zahvalna.
Kažem šta se desilo, hladno, kao da je to i dalje neka greška jer ja, realno, nemam apsolutno nikakvog pojma da je vrednost 22 ili 24 jedinice katastrofalna, šećer vrišti iz mene i išla sam putem ka dijabetičkoj komi. Moje vrednosti su ko zna koliko dugo bile katastrofalne ali to je ta podmuklost šećera - kuva vas polako, nemate pojma da vas razvaljuje i postepeno, nesvesno se privikavate na sve veće vrednosti. Kao droga, šećer traži sve više, raste sve više, uništava svaki vaš organ polako i sve više. Šećer je majstor podmuklosti.
"Kako ste vi došli ovamo?" - pita me doktorica.
"Peške, normalno." - kažem i dalje vrlo hladno.
"Peške? Pa vi momentalno morate u bolnicu!" - odgovorila je šokirano i odmah mi zadala udar koji me je sad već ozbiljno zadrmao.
Naravno, negiranje u meni se nije predavalo.
"Kakva bolnica, ne dolazi u obzir! Alo, ljudi, sezona je u jeku, puna kuća gostiju, ma zaboravite..." - opirala sam se, nisam se dala jer, pogađate, i dalje meni nije ništa. To je nešto trenutno tako, ja ću to srediti, izlečiti i idem dalje... tako je kad nemate pojma i niste edukovani, zablude caruju.
Natezanje je malo trajalo a onda je doktorica popustila, mnogo kasnije sam shvatila zašto. Ona nije popustila jer sam se ja opirala, nego da mi ne bi dodavala dodatni stres i samim time mi šećer još više podigla i "dolila ulje na vatru" na ionako već alarmantne vrednosti.
Kad je popustila krenuli su ti prvi, osnovni koraci edukacije. Ti koraci su me zasuli kao lavina, otvorio se jedan potpuno drugi i nepoznat svet. Jedino što sam tada donekle shvatila je da se sve, baš sve, menja iz korena počev od meni najomiljenijeg - hrane.
"U ovom stanju ne smete ovo, morate paziti na ono, morate izbaciti ili smanjiti to i to..." - samo se nizalo...
Kad je sve u načelu objasnila imala sam na sve to samo jednu konstataciju:
"Doktorice, ja ću umreti gladna!" - rekla sam to i razočarano i ljuto i tužno i uplašeno...
"Ako ne smem prasetinu, čokoladu, pivo... bolje da crknem odmah!" nastavila sam istim tonom.
Ali onda od nje tračak nade da nije baš sve tako crno.
"Kada regulišete šećer možete sve to, samo u umerenim količinama, plus više zdravije prehrane, kretanja i sa terapijom slobodno se možete častiti i prasetinom i čokoladom, čašom vina... samo sve umereno." - rekla je to vrlo umirujućim tonom ali - nije me baš umirila.
Negiranje u meni je i dalje vrištalo. Šta koju pi..u materinu umereno? Ili jedem ili ne jedem.
Zatim je sledila terapija, još jedan udar, taj dan počinju tablete a zbog "krizne situacije", narednih 10 dana naređenje - svako jutro na merenje šećera u Dom zdravlja, na tašte, bez kafe ujutro... horor!
Ne znam koliko dugo smo se zadržali, ali činilo se kao večnost što zbog mojih unutrašnjih demona i totalne zbrke što zbog samog niza neophodnih informacija koje sam dobila i koje su mi se već na parkingu Doma zdravlja potpuno zbrkale.
Dolazimo kući, toplo letnje veče, i pre nego što krenemo sa porodičnim zasedanjem na balkonu, odlazim do plakara u kuhinji, uzimam kutiju od 500 gr čokoladnih pralina, dolazim na balkon, otvaram i uništavam ih... varate se ako mislite da bacam... jedem ih jednu za drugom bez milosti. Pojela sam tada skoro celu kutiju, moj muž i sin jedva su dograbili po neku ali ne zato što nisu hteli već zato što su bili hladnije glave i počeli da shvataju da sam u velikom zdravstvenom problemu. Jasno im je bilo da te praline već tada više ne smem jesti, bar privremeno i ne toliko. Pokušali su da me zaustave, ali uzalud. Niko, pa ni oni, nisu mogli stati na put ljubavi mene i kutije pralina... a kakva sam bila u glavi mogli su i stradati jer diraju moje "bombone za smirenje".
Bila je to neka simbolika, moj oproštaj i ljubav prema slatkom, bes, tuga, revolt, šok, negiranje, neprihvatanje... sve je stalo u toj kutiji pralina. Počinjem ipak da shvatam da od sutra više ništa neće biti isto. Nikad više.
Slatki pozdrav!
Miranda
Коментари
Постави коментар