Kako mi je otkriven dijabetes - Od "pomeranja brega" do novog puta

A to sam ja, 38 godina, pomeram breg, kad treba "Miranda zanesi". Šta je problem zgrabit i pomeriti pun orman? Ništa. Ja to mogu, ja sam puna snage... Gojazna, pa šta, od kad sam bila mala, čudna mi čuda, ništa posebno, volim da jedem i tačka. Ali to sam i ja, rasla u divnom porodičnom okruženju ali i udarana stresovima, od te stalne muke sa debljinom, lečenjima i borbi za zdravlje moje sestre i mog tate, preko možda najvećeg - preseljenja u potpuno drugu i drugačiju sredinu, neuklopiva, neshvaćena tinejdžerka koja zaista iz srca mrzi to što joj se događa... I onda mislim konačno se sve smiruje, udajem se, dobijam mog sina, ali ne, stresovi udaraju i dalje, i opet borbe za zdravlje i muža i deteta, borbe i sa roditeljima, familijama, pokvarenim i podmuklim okruženjem... a hrana i dalje prati sve, ona je ljubav više od potrebe... i ide tako, život je to, tako je valjda zapisano... ali to sam ja, meni se ništa ne može desiti, ja pomeram bregove... do 38-e.

Po ko zna koja sezona, izdavanje, trka, gosti, proklete vrućine koje nikad nisam podnosila, prokleto se znojim, standardno, pijem vode, grabim se za slatko, jedem euro-krem supenom kašikom... ma volim slatko i ćao, oduvek, ništa posebno, ništa iznenađujuće... i tako u krug, iz godine u godinu... ali te sezone nisam ni znala da sam par dana "posmatrana".

Naš gost zvao se Mirko, čim je došao rekao je da ima dijabetes i da je na insulinu, tako da znamo. Otvoren, bez predrasuda, jasno i glasno jer to je on i to je njegovo a mi to treba da znamo za njegovo dobro da, ako se nešto desi, znamo šta je. Tek godinama kasnije shvatiću koliko i zašto je to od izuzetne važnosti.

Mirko je super, u par dana kao deo porodice iako se prvi put vidimo. A onda, tako neobavezno, tako rutinski, tako iznenada i neočekivano, udari trenutak u kojem se život bukvalno prevrće na glavačke.

"Hajde da vam merim šećer. Ništa posebno, ne boli, za nekoliko sekundi pokažu se rezultati." - kaže Mirko u jednom momentu.

OK, nemamo predrasude ni straha, zdravi smo, nema dijabetesa ni u porodici osim kod ponekih onaj u starijoj dobi.

Svima šećer u normali a onda ta sekunda udara. Meni aparatić pokazuje - 24 jedinice!

"Ma daj, Mirko, ne valja ti aparatić, to je nemoguće." - kažem i u šali a i u zabrinutosti... jer nemoguće je, ja sam zdrava, meni nije ništa, meni ne može biti ništa. Imam 38 godina, alo!

"Hajde ti ipak popi limunadu bez šećera pa ćemo za 10 minuta izmeriti opet."

E sad sam već polako na iglama. Ne verujem, nerealno mi je, to nije istina i tačka, ali... vulkan u meni eksplodirao.

Novo merenje i potvrda - ovog puta 22!

"Miranda, ti imaš šećer, moraš kod doktora." - Mirko je to rekao vrlo zabrinjavajuće.

I tu kreće ta prva faza - negiranje... jer JA NISAM BOLESNA! MENI NIŠTA NE FALI! ODJEBITE! NEĆU KOD DOKTORA!

Kreće ubeđivanje, a onda i objašnjavanje. Tada prvi put čujem za simptome za koje nikad pre nisam znala a - imala sam ih. Simptomi su iz mene vrištali i to ko zna koliko dugo. A Mirko je to "pratio" nekoliko dana.

- Piješ previše vode

- Često mokriš,

- Stalno želiš slatko i gladna si,

- Gojazna si,

- Stalno si umorna

Negiranje, negiranje i opet negiranje uz konstantno traženje opravdanja da je to zato što sam žedna, zato što sam uvek obožavala slatko, zato što je prokleto leto i vruće je... ali uzalud, jer kad samo malo premotam film, sve se zastrašujuće poklapa, samo niko to nije imao da mi kaže a kad je Mirko došao - bilo je prekasno.

Ali, ne, ako ste mislili da sam se tog dana pomirila i shvatila grdno se varate - taj dan krenula je nova borba na koju nisam bila spremna, niko nije ni mogao da me pripremi, niti je to znao. Negiranje se nastavilo, ne prihvatam i tačka, to nisam ja... ali htela ne htela, novi put je trasiran i njime sam krenula mnogo pre nego što sam uopšte znala da idem njime, put kojim se jako teško korača i koji nikad ne završava, put za koji sam saznala sasvim slučajno, pukom srećom, put koji menja život iz korena, put ka potpuno drugačijoj - "Ja".

Slatki pozdrav!

Miranda